Klovnokratija

paravans

Sve je teže spustiti nogu na zemlju i stati. Planeta zemlja ili barem njena litosfera kao da se pretvorila u cirkular koji se nekad davno okretao toliko lagano da je stavljenje noge na isti bila jednostavna stvar. Danas se cirkular okreće takvom brzinom da reže sve što mu se primakne.

Hrabrost da se javno primijeti očigledno nije sporna, ipak svaki ozbiljan pokušaj da se spusti na zemlju i pri tome u društvima bez ukusa artikulira to očigledno, osuđen je na individualni poraz, zbog toga svaki istup individue u javnom prostoru ima krinku cinizma ili ironije unutar koje je najprozaičnija razočaranost.

Cinizam i ironija ili klaunovska krinka samo su taktika koja omogućava izlaz iz neminovnog individualnog poraza. Na kraju, kad pilula počne da gorači.

Onda kada se iskrenost u javnom prostoru pojavljuje pod krinkom lude ili klauna, tada se u javnom prostoru stvara “opće mjesto za ironično-cinični diskurs” šaljivđija o smrtno ozbiljnim stvarima, diskurs koji stvara privid da se svaki šaljivđija može baviti najozbiljnijim pitanjima i pri tome od strane ostalih šaljivđija biti prihvaćen kao ozbiljan društveni čimbenik ili čimbenica. Zapravo, na taj način se najozbiljnije stvari obezvrijeđuju do te mjere da postaju predmet zajebancije svake vrste.

Izmaglica ironično-ciničnog diskursa koja u javnom prostoru popunjava prostor za ozbiljan demokratski sukob ili ozbiljno razumjevanje ozbiljnih životnih stvari se – klasičnom zajebancijom unutar koje postoji jako puno prećutnog odobravanja javnosti koja se tako guši u vlastitoj zajebanciji i pojednostavljenosti najkomplikovanijih životnih pitanja – stvara dojam da javnost ili narod „zna“ u čemu je problem i na jedan „uzvišen“ način putem klovnova ukazuje na isti. To je diskurs koji politički počinje i završava u ambalaži. Niti postoji jasan ozbiljan problem, niti postoje ozbiljne konsekvence tog problema, niti se iste shvataju ozbiljno nego je rješenje tog problema da se eto „naš narod“ koji je ralno sakupio sve probleme svijeta, dugo proveo bitišući problemom svijeta – dakle problemom svakog i svega samo ne sebe – na vlastiti račun „šali“, jer je „duhovit“ kao niko nigdje.

Šaljenje kao psihološka terapija za individualnu transformaciju uznemiravajuće i obično bezizlazne perspektive možda je i univerzalan način da se svi problemi sagledaju sa vedrije strane. Ironija i cinizam su u tom smislu neizostavni faktori sadržaja i pogleda na stvari. Uvijek je moguće reći e ja ne samo da sam govorio o tom i tom problemu, ja sam se čak javno zajebavao o tome, ali mene niko nije shvatio ozbiljno, zapravo shvatili su me ozbiljno kad su shvatili da se ja ne zajebavam nego na taj način alegorijsko-metaforski komuniciram taktikom koja mi omogućava izlaz iz neminovnog individualnog poraza.

Neki članovi umjetničkog ansambla Top lista nadrealista i dan danas tvrde da su se zajebavali, neki jasno govore da se nisu zajebavali. Malo ‘vamo, malo tamo, malo ‘vako, malo ‘nako, možda prođe, možda ne prođe, ono, na?

Šala u javnom prostoru na račun ozbiljnih stvari tj. stvari koje i same ljude koji se bave tim stvarima principijelno mijenjaju – kao što vlast mijenja čovjeka i sve njegove karakteristike odjednom dobijaju sasvim druge forme, zbog čega se između ostalog ljudi i organiziraju u funkcije a potom oblikuju funkcije u okvire pravila i odgovornosti – mijenja te ljude a samim tim mijenja se i njihova vlast, samo, pazi jednu stvar dečko, vlast voli biti bez kontrole, vlast je vlast, ona je izvan funkcija,veća i jača od bilo kojeg funkcionera, bilo kojeg čovjeka, ona je između pravila i odgovornosti i obično niti ima karakter niti ima smisla za šalu.

Zajebancija sa vlašću završava tako što vlast ostane bez ljudi sa kojima se šaljivđije uz aplauze “duhovitog” naroda zajebavaju. Tako se smanji broj funkcija, pravila i odgovornosti. To vodi u nepoznato. Na kraju ostane šaljivđija i narod, oči u oči. Narod koji je naučio da se smije kao beba kad joj se šuška sa zvečkom i da ozbiljnim problemima daje ambalažu ironično-ciničnog diskursa te da svog šaljivđiju koji „ne samo da sve zna, već se i sa tim što zna zajebava“ razumijeva kao nekog tko želi preuzeti odgovornost za svoju zajebanciju, i šaljivđija koji se klasičnom taktikom izvlačenja brani od neizbježnog individualnog poraza. Neke šaljivđije su se zajebavali a neke i nisu ili možda jesu ili bi se jebali sa ultimativnom planetarnom kurvom a da im ne uđe ili da ne uđu, zavisi kako ko.

Narod “duhovit” kakav jeste, šali se, i neko vrijeme smije zvečki, tu i tamo se zaista pojave ironično-cinične šaljivđije, nije da nisu smiješni i zabavni. Privid zajebancije u javnom prostoru stvara dojam da „narod zna“ i fakat zna, čak se zajebava i guši u vlastitoj “duhovitosti”. Vlast stoji kao i svaka kurva na čoškovima između pravila i odgovornosti i čeka nadobudne koji ne vide cirkular. Narod se šali i čeka da ga šaljivđije uhavizaju i uhasure a šaljivđije se sve manje i manje šale a sve više i više sakrivaju od “duhovitog” naroda kojem je ostalo još da pogleda sam sebe u oči i da shvati u kakvu se kurvu pretvorio i kome planira da naplati šta.

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s