Neko će djeci morati objasniti detalje. Odnosi su to, zasnovani na nepriznavanju ičega vezanog za konkretan rad, odricanje, vrijeme potrebno da se neophodno i uradi. Ogromno je to nerazumjevanje potrebe za stvaranjem detalja, potrebe za ostankom i brižljivim odricanjem na stvaranju i identifikaciji sa stvorenim. Nema se izgleda vremena za vrijeme. Ponekad razmišljam o tome kako da proniknem u tu vrstu rezona.
Rad je zasnovan na vrednovanju istog a vrednovanje istog je zasnovano na parametrima zahvalnosti ne samo za rad, već i za vrednovanje istog. Nažalost, parametri vrednovanja su nestali, nisu nadomješteni, nema razloga da budu, jer “nema potrebe za zahvalnošću vrednovanjem niti za vrednovanje zahvalnosti.” Postoji samo potreba za vječno uvlačenje u otvor debelog crijeva onom ko ima ono što pripada svima. Kako ja da pojmim tu vrstu rezona?
Kad se ne vrednuje rad, ni znanje više nije parametar. Znanje tu ili treba ignorirati a kad treba uzeti i prodavati kao svoje ili potpuno zanemariti sve dok ne zatreba za potrebe vlastitosti. Davno su stvari počele da se okreču u čudnom smjeru. Dovoljno je samo malo više vremena posvetiti promatranju i pravac se ukaže. Sam od sebe. Zabrinjavajući je. Odnosi su to koji završavaju na uzviku ojha! Na nekakvoj dreki nekakvih razularenih grla koja pozivaju na obračun.
Možda bi bilo najbolje našaliti se, pronaći pečinu, negdje u planinama, potpuno odvojenu od svijeta. Pokušati živjeti kao divljak, pokušati shvatiti poruke prirode, pokušati odgonetnuti tok razvoja i naravno pokušati odgonetnuti kraj onoga za šta još nije ustanovljen pojam, recimo, kontraevolucija čovjeka. U šta bi se čovjek mogao pretvoriti ako sa aspekta današnjih spoznaja pokuša odustati od onog što je čovjeka istini za volju i oblikovalo, alata? Odustati od tehnologije pa se patiti mehanizacijom starijih vremena, raditi najprimitivnijim alatima, loviti divlje zvijeri i na kraju ih termički i bilo kako drugačije neprerađene, jesti.
Nema potrebe za vrednovanjem, bitno je istupiti ispred svih i lajati na ono što te nije naučilo vrednovanju zahvalnosti. Bitno tako na tragu kontraevolucije vremenom prestaje biti bitno. Tako je najbolje. To je progres očekivan toliko dugo. Jednom kad se političkom voljom zatre ono što priroda ušteluje jer ima razlog, razlog prirode je neupitan. Razlog politike na drugoj strani, nesmije biti upitan. To je razlika. Ono što ne pobije bratoubilačka zavist i želja za dominacijom, ono što ne pobije licemjerje, pobiti će nepravda i lomovi krivih srastanja na stazi vaspostavljanja pravde, a ako nakon toga ostane nešto živo, biti će ogrezlo u mržnji zbog međusobnog spočitavanja uzajamnih nedostataka i na kraju krajeva prirodnih karakteristika. Tako će se protiv bijele kuge boriti dizajneri putem django plakata finansirani od strane nove klase koju radi njihovog prava na seksualno opredjeljenje treba zvati aseksualci, dok će protiv nepravde koja je vazda sa one strane velike i nepregledne planine, u bezdan skakati oni kojima vrednovanje zahvalnosti i zahvalnost za vrednovanje neće ni trebati. Izgleda apokaliptično, ali nije. Sve što je odvratno i ružno pokriti će fikcija i zanos, metodologija zatiranja ostati će poznata samo onom malom broju ljudi koji prežive glupost.
Zadnji su problem postali narkomani. Dileri. Problematični tipovi, lopovi i kriminalci. U fazi vaspostavljanja pravde, gola nepravda frca na sve strane, melje svoju dijecu a nakon svega toga, onima koji budu prtili stazu za “izlaz”, priča o vrednovanju zahvalnosti u vremenima prošlosti koja će u budućnosti postati prilično aktuelna, će izledati predaleko, tako to obično biva u zatvorenim “društvima”. Stalno se nešto ponavlja, stalno profesionalna kuknjava i besprizorna diletantska naduvavanja klasične ekscentrizirane egocentričnosti uobličene u umjetnost dekadencije. Sve je skuplja aparatura “neovisnog” provjeravanja datog “povjerenja”. Demokratija je lažljiva kuja koja zna zbog čega nikom pod nebeskim svodom ne vjeruje. Lako je lajati na onog ko te nije naučio zahvalnosti i vrednovanju iste, vrednovanju rada kao suštine. Pogledam li malo na margine, vidim začuđene kako čekaju nekog da im jaram skine. Ni sami ne znaju kako se robom postaje. Dok tambura svira, u srce me dira a plakati šapuću kako klizište odnosi komšiji kuću i sve je više teatra na pločniku i sve su uži prolazi ka svemiru kao da krila imaju akustiku. Najlakše je sve, svesti na apstrakciju i graditi fikciju. Graditi fikciju, za novu generaciju.
[~] 